Barica Miletić: Alpe za početnike i ostale
Za vrijeme nekih mojih šetnji po Kamniškim alpama pogled bi mi odlutao do nekakvog slapa u daljini - kažu to ti je slap Rinka. I tko će se pobrinuti da ja to vidim izbliza ako ne Pinkleci. Tako se točno godinu dana nakon mog zadnjeg posjeta tom kraju našlo devet hrabrih i kombijem uputilo u Logarsku dolinu. Samo što su se odonda desile neke nezgodne stvari - meni je istekla garancija, a i Joško je bio na servisu, pa je dogovor bio da nas dvoje idemo koliko možemo, a ostali pravac Kamniško sedlo.
Svi smo se odšetali do slapa i ostali zadivljeni tim mjestom, a bome svaka čast onome tko se sjetio na stijenu priheftati kafić zvan Orlovo gnijezdo. Još kad sam vidjela da staza vodi iznad slapa, pa uz mnoštvo malih slapića koji se prelijevaju preko neobično bijelog kamenja, pa uz izvor Savinje, bila sam oduševljena. Nenad mi je predložio da odemo na Tursku goru pa mi je to malo pokvarilo dan. Ti mladi baš znaju kak se meće sol na ranu. Dragi moj, nema ti za mene više Turske gore. Ma išlo bi to, ali mic po mic, a nema smisla da sa mnom bivakiraš tam gore. Put do Frischaufovog doma bio je lagan i tu je uslijedio rastanak. Prvo su naoružani kacigama i rukavicama krenuli Željko, Nenad, Ivana i njene dvije kolegice, a nešto kasnije Branka i Tihomir. Joško i ja uživali smo u ručku na ovom prekrasnom mjestu okruženom vrhovima koji strpljivo čekaju svoje osvajače. Gledali smo Kamniško sedlo i zaključili da bi bilo šteta propustiti večer s našima - idemo pa što bude. Put neznam jer sam prvi put tamo došla preko Velike planine, Konja, pa uz Planjavu, a drugi put iz Kamniške Bistrice - pa ako krivo skrenemo i završimo u Austriji, valutu imamo.
Staza je bila savršena - šuma, klekovina, trava, kamenje, cvijeće. Išla sam polaganije nego što je trebalo samo da usporim Joška, ali briga njega za ono - ovdje pčela tamo cvijet. To mu je prvi izlet u Sloveniju pa tko će njega zaustaviti u jurišu na Alpe pa makar mu pri tom zadatku čuka otkazala. Prigovara da sam sporohodna, a ja velim da mi je teško. Pa što si onda išla - veli on. Onda su došle stijene pa više nisam imala isprike. Bilo je i kozoroga. Malo po malo i eto nas na hrptu. Pogledamo prema domu i spazimo našu ekipu kako nam ide u susret. Oni su se odmorili i sad idu na Branu prije večere. Dakle, svi smo živi pa idemo dalje svaki za svojim poslom. Joško i ja stižemo u dom i tu me dočeka ugodno iznenađenje - dom je potpuno obnovljen uz pomoć EU i sve funkcionira do savršenstva. U boravku smo zatekli Branku i Tihomira u fazi izležavanja pa smo se mi pozabavili slaganjem kreveta (to EU nije unaprijedila) i šetnjom oko doma. Pokazujem Jošku kuda će naši sutra ići - plan je da prođu Planjavu, Ojstricu pa preko Klemenče jame dolje. Ja sam tu stranu dobro preštrikala, a lijevu samo načela i sad mi to ide na živce jer nemam ravnotežu.
Nezgodne misli prekida povratak naših sa Brane pa slijede komentari pa večera, euri odlaze kozorogi dolaze. Domar mi kaže da je gitara popravljena, ali Željko odbija svirati - tobože ne zna. A kaj pak on ne zna svirati. Onda sam ih odvukla van da se dive zvijezdama koje su tu na dohvat ruke pa je malo živnuo. Ma, j . . . . zvijezde - veli Joško i ode nazad a ostali za njim. Kakva mliječna staza, kola i medvedi kad je nutra na stolu krdo zlatoroga. Zatim lagano odlazimo u spavaonu. Slijede šale oko opreme za spavanje, ali njih sutra čeka naporan dan pa se polako gasimo. Ja ne mogu zaspati jer koliko sam sretna što sam uopće ovdje toliko me smeta što sutra ne mogu s njima. Znam da ih čeka naporan put, ali i mnoštvo detalja za koje se vrijedi pomučiti.
Rano ujutro budi me njihovo spremanje, pozdravljamo se i čuvena petorka kreće u osvajanje. Pratim ih pogledom dok još nerazgibani lagano napreduju prema Planjavi, zatim vidim samo točkice na stijeni, često zastaju - znam, sad su na sajli pa im treba vremena. Onda ih više ne vidim, sve dok se te točkice nisu pojavile na suncem obasjanom hrptu. Potražim Joška da i mi smislimo nekakva osvajanja za taj dan. Šljiva mi je znao reći - na Branu ćeš ići kad drugdje ne budeš mogla, pa hajde da mi to vidimo. Zato smo se spremili i sa Brankom i Tihomirom krenuli gore. Ruksake smo ostavili na raskršću i lagano stigli na vrh. Joška nisam krstila jer kad ga nije dotuklo 2252 m ne moram ni ja. Vrijeme idealno, oblaka taman toliko da se vidi da smo iznad njih, čak je i neki aviončić preletio niže od nas. Gledam stazu kojom sam se spuštala sa Turske gore pa se čudim što su me noge boljele samo tjedan dana. Gledamo desno pa se pitamo jesu li naši bar blizu Ojstrice, zatim polako silazimo, pokupimo ruksake pa na Okrešelj.
Nakon ručka, opet spust do slapa Rinka. Sad smo imali dost vremena za kavu na Orlovom gnijezdu i kupovinu suvenira. Meni je nužno trebalo zvono za kravu, a Jošku kozorog (ovaj put privjesak). Onda idemo do doma Planincev čekati naše. Eura mi je ostalo samo za ajdove žgance z ocvirki i baš su bili dobri. Onda mi je dojadilo čekanje pa sam krenula prema Klemenči jami u susret našima te se udobno smjestila na stazi da ne idem skroz gore. Nešto kasnije začujem glasove, ali grupa koja je naišla nije gore vidjela takve planinare kakvi meni trebaju. Čekam dalje, a u dolini pada mrak. Sve rjeđe se čuju auti, a onda opet glasovi. Ali, ni to nisu oni, ali kažu da je gore stigla ekipa koja odgovara mom opisu pa mi je lakše. Sjedim dalje a tišinu šume počinju prekidati noćni zvukovi, kad onda čujem kuckanje štapova i poznate glasove. Dobro je, ak mogu pričati sve je u redu. I eto ih - neki više, neki manje zadovoljni i iznenađeni što ih čekam tu. Malo niže srećemo Joška koji isto nije imao mira (ili eura) da čeka dolje. Još niže su Branka i Tihomir pa sad krećemo na slikanje na mračnom i pustom parkingu, upadamo u kombi preumorni i za piće. Vozimo se uglavnom u tišini - neki su u nesvjesti, neki spavaju, neki razmišljaju. Ja uglavnom o tome da ako ne nađem sporohodno društvo, mogu tu dolaziti samo na žgance.
(Barica Miletić, 23.3.2012.)